Кул-Шариф, поезија у камену

Графикон: Џамија Кул-Шариф

Споменик вере и славе канског Казања, спаљен средином 16. века, обновљен је и поново отворен за вернике приликом обележавања 1000-годишњице оснивања древног града.

Данас је тешко и замислити сву некадашњу величанственост ове џамије. Октобра 1552, док је престоница Kазањског Kаната лежала у рушевинама, водила се одлучујућа крвава битка за утврђења (главне стратешке позиције у граду) између војске Ивана Грозног и Татара. Руској војсци је пошло за руком да заузме град тек када су сви браниоци тврђаве на челу са неустрашивим Кул-Шарифом изгинули.

Кул-Шариф је био сејид, тј. потомак пророка Мухамеда, ратник, песник и мислилац. Њему се приписује чувено дело „Победа Казањског Вилајета”, у коме су описана историјска дешавања из 1550, када је војска Казањског Каната извојевала краткотрајну победу над Русима. Аутор је, међутим, предосетио несрећу и написао да Казањ „нема откуд да очекује помоћ ни заштиту, осим заштите бога Тенгри и помоћи анђела”.

Већ у лето 1551. војска Ивана Грозног је поново опколила Казањ. Врховни сејид Кул-Шариф био је приморан да поступи као дипломата и да понизно моли руске војводе за спасење града. Након мучних преговора изасланици су прихватили услове Москве, међу којима и захтев да руској војсци предају своју владарку Сјујумбике са сином. Међутим, преговори су само одложили напад руске војске. После исцрпљујуће опсаде Руси су у октобру 1552. прешли у офанзиву и пробили одбрану Казања. Главна битка се одиграла испред зидина џамије канског кремља. Према народним предањима, Кул-Шариф је тада предводио одред младих дервиша и суфија и бранио тврђаву све док при повлачењу није убијен на крову медресе.

Џамија је спаљена до темеља. Постоји, међутим, легенда о томе да су контуре дрвене џамије која нестаје у пламену оставиле тако снажан утисак на освајаче, да је одлучено да сећање на њу буде овековечено у облику цркве Василија Блаженог у Москви, која је подигнута у част освајања Казања. Са друге стране, летописи бележе да је величанствена саборна џамија по облику подсећала на емирски дворац „Казик Јорти”. Око куполе, која симболизује јединство власти кана, у небо се уздизало осам шиљатих минарета као успомена на осам провинција Волшке Булгарије. Врхови минарета били су украшени сребрним срповима младог месеца – симболом власти Свевишњег.

Средином 1990-их је одлучено да се „у циљу одржања историјског континуитета” величанствена грађевина обнови као једно од доминантних обележја Казањског кремља. Џамија Кул-Шариф, заједно са црквом Благовести, представља симбол поновног заједништва две главне религије у Казању – православља и ислама, што је био важан аргумент за укључивање казањског кремља у списак Светске културне баштине УНЕСКО-а.

Купола „Казањска шапка“, хромолитографија, око 1840. Купола џамије копира облик „Казањске шапке“. Овај филигрански златни венац је инсигнија руских царева и казањских канова. Израђен је средином 14. века. Приказан је на хералдичком штиту Казањског Каната.

Џамија је довршена и отворена 2005. То је симетрична грађевина у чијој основи леже два квадрата пресечена под углом од 45 степени, што је чувени исламски симбол Бисмиле („у Алахово име”). Конструкцију џамије чини осам преломљених лукова који се међусобно секу. На њиховом врху лежи купола у облику „казањске шапке“, тј. канове круне која се данас чува у Оружејној палати Московског Кремља. Сребрни полумесец, као некада, блиста на врху сваког од четири главна минарета (висине 55 метара), као и на четири мања. У овај комплекс, поред саме џамије, улазе и Музеј исламске културе Поволожја и древних рукописа, библиотека, издавачки центар и управа имама.

Оригинални чланак на культура.рф.
Насловна фотографија: Иља Цветков.

Росијскаја газета. Сва права задржана.