Управо се Пушкин (1799-1837) с правом сматра утемељивачем савременог руског језика. Он је одбацио каноне класицизма по којима су писане оде императорима и превазишао је баријеру између високопарног књижевног стила и живог разговорног језика. Његова дела су написана језиком којим Руси и дан-данас пишу и говоре.
Његово стваралаштво је невероватно разнолико. Пушкин је писао и класичне оде, и романтичне поеме, љубавну и социјалну лирику, романе у стиховима, историјске драме, реалистичку прозу, повести, приче, бајке, путописне белешке и још много тога.
Он је означио главне теме којима ће се бавити писци у 19, па чак и у 20. веку. Страдање малог човека, супротстављање изузетног јунака друштву, мучно двоумљење између личне среће и дужности, бунт јединке против система – све су то теме којих се Пушкин први дотакао, а које су касније постале темељ стваралаштва других великих руских писаца, међу којима су Достојевски, Толстој, Чехов и Буњин.
Једно од главних Пушкинових дела је роман у стиховима „Евгеније Оњегин”. Средином 19. века он је назван „енциклопедијом живота у Русији” – толико је у њему аутор свеобухватно описао живот и културу Русије.
Светској слави овог дела доприносе многобројне оперске, балетске и позоришне верзије „Евгенија Оњегина”. Пушкин је писао ово дело неколико година (од 1823. до 1831). За то време се роман мењао и развијао, као и сам Пушкин, као и читава епоха.
Још један разлог свеопште популарности Пушкинових дела је њихова привидна једноставност. Добро промишљење формулације остављају варљив утисак да су написане у једном даху, у тренутку инспирације, али чак и површно упознавање са Пушкиновим рукописима довољно је да се схвати колико се он трудио око сваког стиха. Он је помоћу две-три речи стварао упечатљиву представу која трајно остаје у читаочевој свести.
6. Био је неустрашиви шаљивџија
После смрти је Пушкиново име и дело заузело посебно место у руској култури, али за живота песник ни најмање није остављао утисак озбиљног ствараоца и пророка. Имао је истанчан осећај за хумор и стил. Волео је да убаци понеку непристојну реч у строфу и није се уздржавао од јетких епиграма, упућених чак и људима са високим чином. Због тога је изазиван на дуеле и имао је проблема са властима.
Неколико година је Пушкин провео у прогонству због оде „Слобода” („Вольность”), где између осталог стоји: „Самовласни злотворе, / Ја мрзим тебе и твој трон, / И твоју смрт, смрт деце твоје / С немилосрдном радошћу видим”. Император Александар I је прогнао песника најпре на југ Русије, а затим у кућни притвор на Пушкиновом имању Михајловско (Псковска област). Александар Пушкин се дружио са многим декабристима (револуционарима који су тражили устав и грађанске слободе), и да није био у прогонству вероватно би узео учешћа у устанку декабриста 1825. године у Петербургу. Он никада није био присталица свргавања цара са престола, него је само бранио слободу и лични простор сваког човека, и борио се против цензуре. „На свету среће нема, ал’ има мира и слободе” – тако је он формулисао оно ка чему Рус увек тежи.
Пушкин је волео и ценио женску лепоту. У народу је стекао репутацију Дон Жуана. Управо он је аутор можда и најлепших стихова о љубави у руској поезији: „Волео сам вас. Моја љубав стара / Још увек, можда, спи у срцу моме”. А у роману у стиховима „Евгеније Оњегин” Пушкин је формулисао и главно правило удварања у Русији: „Што мање волимо ми жене, то више оне воле нас”.
Многи писци су сматрали да је Пушкин велики песник. Достојевски је 1880. године одржао дугачак говор о песниковим врлинама на скупу Друштва љубитеља руске књижевности. „Посебна и крајње карактеристична црта уметничког генија која се осим код њега не среће нигде другде, јесте способност да се одазове целоме свету и потпуно оваплоти у геније других нација, и то да се оваплоти готово до савршенства” – тако гласи једна од теза Фјодора Достојевског. Иван Тургењев, аутор романа „Очеви и деца”, такође је одржао говор у песникову част на отварању Пушкиновог споменика у Москви: „Сама суштина и све особине његове поезије подударају се са својствима и суштином нашега народа”.
10. Постао је култни песник у совјетском периоду
У СССР-у је од Пушкина створен прави култ. У сваком школском кабинету за књижевност и скоро у сваком стану обавезно је на зиду стајала репродукција Пушкинових портрета које су насликали Тропињин или Кипренски. Већ 1937. године су организоване манифестације поводом стогодишњице песникове смрти, а затим је масовно прослављена 150. годишњица његовог рођења. Поводом Пушкинових јубилеја су се у продаји појављивале цигарете „У знак сећања на Пушкина”, шибице „Пушкин”, поштанске марке, посуђе, сапуни, парфеми и још много тога са његовим ликом. Пушкин је тада постао државни симбол.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
