Пет особењака међу великим руским сликарима

Манија гоњења Александра Иванова

Александар Андрејевич Иванов

Третјаковска галерија

Своју чувену слику „Јављање Христа народу“ сликар је стварао у Италији преко двадесет година. Понекад је био у крајње тешкој финансијској ситуацији, а слика је временом почела да му „долази главе“. И вид му је ослабио због непрекидног напорног рада, и многобројни познаници су почели да запажају нешто необично у његовом понашању.

Александар Андрејевич Иванов, „Јављање Христа народу“, 1837-1857.

Третјаковска галерија

По речима писца Павла Коваљевског, „он је био помало отуђен, посебно је био напет кад се појави неко ново лице, врло усрдно се клањао послузи коју је третирао као господу, имао је живахне покрете и поглед стално оборен, али немиран“.

Чувени писац Иван Тургењев је испричао како је једном позвао Иванова да заједно ручају у римском хотелу Angleterre, али је овај одсечно одбио тврдећи да ће му тамо неко сигурно сипати отров у храну. Био је убеђен да су италијански сликари из зависти одлучили да га убију, па је пристајао да обедује само у траторији Falcone јер је тамо, по његовом мишљењу, радио једини поштени конобар.

Необична дарежљивост Ивана Крамског

Иван Крамској

Третјаковска галерија

Крамски је један од најзапаженијих руских портретиста друге половине 19. века. Крајем 1860-их је већ био веома познат и имао је доста наруџбина, али га многи памте као врло штедљивог човека. Са друге стране, у неку руку је био и необично дарежљив. Он је, за разлику од многих својих колега, испоручивао наручиоцима слике у веома богато украшеном раму, и то није наплаћивао. Прича се да је један наручилац скренуо Крамском пажњу на то да је квалитетан рам прилично скуп и да сликар на тај начин изгуби неколико хиљада рубаља годишње.

Иван Крамској, „Портрет непознате жене” (1883).

Третјаковска галерија

Крамски је увређено одговорио да је по његовом мишљењу крајње неучтиво испоручити портрет без рама, јер су све слике на зидовима урамљене. Наручилац се успротивио: „Али ви сами сликате портрет, а рам уради неко други и ви за њега дајете свој новац“. Крамски је остао при свом: „Ја дајем новац и за боје, не правим ни њих, ни кичице, ни платно... Зар наручилац све то треба да набави?“

Василиј Верешчагин – стручњак за контакте са јавношћу

Василиј Верешчагин

Третјаковска галерија

Верешчагин је био познат и изван Русије. У августу 1888. године њујоршки лист „Evening star“ је написао: „Када са дневне светлости, из бучне и ужурбане 23. улице уђете у простор са слабим вештачким осветљењем и осетите специфичан сплет необичних ефеката и мошусне мирисе здања где су размештене чувене слике, све вам то изгледа као прелазак у други свет. Толико је необичан ентеријер Верешчагинове галерије у поређењу са амбијентом из кога сте управо ушли“.

Пре тога ниједна изложба руског сликара није изазвала такво интересовање у Америци. То је био толико запажен догађај да га је аутор поменутог чланка окарактерисао као „најтеатралнију представу у Њујорку у овом тренутку“.

Василиј Верешчагин, "Апотеоз рата".

Public domain

Иако су његове слике изазивале велико интересовање, Верешчагин се много бринуо о томе како ће његово дело бити на прави начин приказано у дневној штампи.

Сликар Михаил Нестеров је испричао како је Верешчагин сам лекторисао чланке о изложби у Одеси: „Критичар му покаже своју одушевљену рецензију за сутрашње новине, Василиј прегледа текст и незадовољно се намршти, па каже: ’Дајте ми оловку’. Брзо узме оловку и папир, па нешто пише ли пише. А кад заврши, пружи критичару и каже: „Ево како треба писати о Верешчагиновој изложби“. Критичар остане збуњен и пренеражен таквом брзином и офанзивношћу чувеног сликара ратних сцена, а сутрадан, у недељу, ’лекторисани’ чланак осване у Одеским новостима. И сви читају тај чланак, а онда журе на изложбу и хвале незаситог и славољубивог Верешчагина“.

Виктор Васњецов и његов музички слух

Виктор Васњецов

Третјаковска галерија

Свим Русима су још од детињства познати мотиви из руских бајки на сликама „Витезова“, „Аљонушке“ и „Витеза на раскршћу“. Али мало ко зна да је њихов аутор Витор Васњецов поред сликарства много волео и музику. Тачније, много је волео да пева, иако није имао слуха. Он је добро знао да нико не ужива у његовом певању и зато се у друштву уздржавао. Али код куће, док је сликао, обавезно је нешто певао, најпре тихо, а затим све гласније.

Виктор Васњецов, „Витезови“ (1898).

Третјаковска галерија

Једном је са осмехом испричао следеће: „Радим ја тако, па некако несвесно почнем да певам, а мали (шестогодишњи) Миша ми приђе и мртав озбиљан каже: ’Тата, не певај. Ја се бојим кад ти певаш“.

Срећом, није сачуван ниједан аудио-снимак Васњецовљевог певања, тако да данашњи љубитељи сликарства могу да уживају у његовим делима без „пратећих ефеката“.

Тврдичлук Иље Рјепина

Иља Рјепин

Public domain

Знаменити Иља Рјепин је био веома имућан, али патолошки шкрт. На пример, изван града је имао вилу са имањем које се звало „Пенати“, па је одатле одлазио у град ујутру, јер је тада трамвај био дупло јефтинији него преко дана.

Рјепин је временом почео да води здрав живот – онако како га је он схватао. Данас су вегетаријанство и употреба сирове хране без термичке обраде уобичајене појаве, али почетком 20. века је то било нешто несвакидашње.

Једном је Рјепин позвао у госте чувеног писца Ивана Буњина. Овај је касније написао: „Са радошћу сам похитао јер је била велика част имати свој портрет који је насликао Рјепин! И тако дођем ја у двориште Рјепинове виле. Предивно јутро, сија сунце и стеже мраз. Он је тада био опседнут вегетаријанством и чистим ваздухом. Снег је већ био дубок, а у кући прозори широм отворени. Рјепин ме дочека у ваљенкама, бунди и крзненој капи, изгрли ме и изљуби, па ме одведе у атеље, где је такође било хладно, и рече: „Ево, овде ћу ујутру да вас сликам, а после ћемо да доручкујемо оно што је Бог заповедио: траву, драги мој, траву! Видећете како то чисти и тело и душу. Чак ћете брзо бацити и тај ваш проклети дуван“.

Иља Рјепин, „Бурлаци на Волги“, 1870-1873.

Руски музеј

Ја почех дубоко да се клањам и свесрдно да се захваљујем, па промрмљах да почињемо већ од сутра, а сада хитно морам на станицу па у Петербург, јер имам нека хитна посла. И побегох главом без обзира на станицу, упадох у бифе, попих вотку и запалих цигару, а после ускочих у вагон и – кући! Из Петербурга му после напишем телеграм: „Драги Иља Јефимовичу, ја сам, знате, потпуно очајан, ево хитно ме зову у Москву, крећем одмах...“

Тако Иља Рјепин није насликао портрет Ивана Буњина, који је 1933. године добио Нобелову награду за књижевност.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!