Санкт Петербург је највећи град на обали реке Неве и читава његова историја је прича о томе како је човек укротио водену стихију. Током три века у Санкт Петербургу је забележено преко три стотине поплава. Најразорније догодиле су се 1824. године (вода се подигла до 421 центиметра) и 1924. (до 380 центиметара). Данас је град заштићен од воде системом брана и хидротехничких грађевина: њихова изградња је трајала 32 године.
Узгред, Петербург лежи на 33 острва! Детаљније о томе сазнајте овде!
Ова парафраза, која је стекла популарност захваљујући песнику Александру Пушкину, подсећа на оснивача града Петра I. 1703. године он је почео изградњу тврђаве не територију коју је почетком Северног рата (1700-1721) освојио од Швеђана.
1712-1714. цар је у Петербург у изградњи пребацио административне установе. Био је то јединствен случај када се престоница једне државе током девет година формално налазила на територији друге државе. Освојене територије су, наиме, званично постале руске тек 1721. године после окончања рата и потписивања Ништатског мировног споразума.
Цар је граду дао име у част свог небеског заштитника Светог Петра, али временом оно је почело да се доводи у везу са самим Петром Великим.
У овом чланку рушимо митове о изградњи Петербурга
После добијеног Северног рата Петар I је изградњом нове престонице учинио много више, него само осигурао излазак Русије на Балтичко море. Петербург је начињен по европском обрасцу града-луке, па је на тај начин Петар земљу интегрисао у културни и економски простор Европе.
Метафору „прозор у Европу“ у поеми „Бронзани коњаник“ употребио је Пушкин, и ова фраза се тако проширила у народу.
Ту град основат ја сам склон,
Да сусједа научим реду;
Баш ту нам ваља, у том склопу,
Отворит прозор у Европу:
уз море чврстом ногом стати.
(превод: Густав Крклец)
Петербург је постао Петроград 1914. године. Са уласком у Први светски рат Русија је, наиме, почела да се ослобађа свега „немачког“, и назив престонице је „преведен“ на руски језик. 1924. године назив је поново промењен, али на карти су остали Петроградско острво и историјски рејон Петроградска страна.
Петроградска страна
A.Savin, WikiCommonsГрад је променио назив у Лењинград у чест Владимира Лењина, преминулог 1924. године. Име „вође руске револуције“ носио је до 1991. године. После распада СССР-а историјски назив је враћен. Ипак, област око града задржала је назив Лењинградска, као и неки објекти: Лењинградски зоолошки врт у Санкт Петербургу и Лењинградска железничка станица у Москви. Представници старије – совјетске – генерације и данас Петроград понекад називају Лењинградом.
Уопште су градови у СССР-у често мењали имена у част совјетских лидера
Парафраза се утврдила у совјетско доба, када је револуција добила истакнуто значење као увод у стварање СССР-а.
Овај назив се односи на следеће револуције:
— Прва руска револуција 1905-1907. након које се у Русији појавила Државна дума, а становништво је стекло демократске слободе;
— Фебруарска револуција 1917. године, која је довела до укидања монархије;
— Октобарска социјалистичка револуција (Октобарски преврат) 1917. године, после које су власт у земљи преузели бољшевици.
Као престоница Санкт Петербург је много пута био место настанка штрајкачких покрета, масовних протестних окупљања, наоружаних устанака и побуна, које су се шириле по територији земље.
Током XVIII и XIX века град је био центар културног и политичког живота Русије. Из Санкт Петербурга престоница је враћена у Москву 1918. године. Ипак, у јавној сфери Петербург, због свог специфичног статуса у прошлости, често се назива „престоницом“, и то северном или културном престоницом.
Сматра се да је назив „културна престоница“ први пут употребио први председник Русије Борис Јељцин, када је 1997. године предао пето „дугме“ Централне телевизије, историјски везан за Петербург, московском каналу „Култура“. Данас је фраза „културна престоница“ препознатљив бренд.
Беле ноћи се у Русији могу видети и на другим местима осим Санкт Петербурга, али најлепше их је доживети управо на овом месту. Прозрачни летњи сумрак ствара романтичну атмосферу за шетње по обали и пловидбу рекама и каналима.
Сезона белих ноћи у Петербургу траје од последње недеље маја до средине јула. У то време одржавају се најзначајније градске манифестације – Дан града (27. маја), као и празник матураната „Гримизна једра“ (трећи викенд у јуну), када Невом свечано плови једрењак са два јарбола „Русија“.
Сматра се да је Санкт Петербург са Венецијом први пут упоредио француски књижевник и путник Теофил Готје, који је средином XIX века двапут посетио руску престоницу.
Сличности постоје: оба града леже на острвима који су повезани великим бројем мостова и током читаве историје се боре против поплава. Оба су споменици културно-историјског наслеђа од светског значаја. Ипак, при подизању Санкт Петербурга Петар I се није угледао на Венецију, него на холандски Амстердам, тада најмоћнији европски економски и културни центар.
1751. године Енглези Џејмс Докинс и Роберт Вуд су извели експедицију до рушевина Палмире. Њихови текстови о античком граду и владарки Палмирског царства Зенобији стекли су велику популарност у Европи.
Лик амбициозне царице, која је створила моћну армију и била покровитељка културе, допао се руској царици Катарини II, па су њу почели да називају „Балтичка Зенобија“, а њену престоницу, самим тим, Северна Палмира.
У Русији су средином и у другој половини XVIII века (у време владавине Катарине II) популарност стекле идеје класицизма, који је надахнуће црпео из антике, тако да се поређење Петербурга са Палмиром укоренило у свести људи.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
