Почетком 19. века Русија је била преплављена идејама романтизма. Рат са Наполеоном 1812. године допринео је невероватном успону патриотизма. Руско друштво је почело да се осврће на своју историју, да у њој тражи херојске тренутке, да се присећа старих легенди, и наравно, да ствара нове.
Дворски историограф Николај Карамзин написао је „Историју руске државе“ у више томова. До тада је историја Русије била готово непозната, а ову су, према речима Александра Пушкина, пожуриле да прочитају чак и даме из високог друштва. „Изгледа да је Карамзин открио древну Русију, баш као што је Колумбо открио Америку“, написао је Пушкин.
На пример, веома је био популаран роман Михаила Загоскина „Јуриј Милославски, или Руси 1612“, написан 1829. године, где се говори о томе како је захваљујући добровољцима из народа Русија успела да се ослободи од пољских освајача.
За време владавине Николаја I (друга четвртина 19. века) владало је велико интересовање за средњи век и витештво. Сви су почели да траже артефакте који су имали неке везе са јунацима из националне историје.
Почетком 19. века Оружејна палата, „древна ризница“ Московског Кремља, постала је музеј отвореног типа. Међутим, историјским реликвијама и антиквитетима који су тамо били изложени понекад су приписиване измишљене атрибуције. Наиме, најпознатији артефакти – оклопи, жезли и шлемови – приписани су великим јунацима из прошлости. Овде наводимо најневероватније легенде које су дуго биле везане за ове важне историјске реликвије.
У 19. веку се сматрало да су „грчки принчеви“ ову „столицу“ од слоноваче поклонили великом кнезу Ивану III (1440-1505) поводом венчања са византијском принцезом Софијом Палеолог.
Археограф Алексеј Малиновски је 1807. године први описао тај трон, не обазирући се ни на какве изворе, а затим су његову атрибуцију више пута понављали и други историчари. Легенду о византијском пореклу овог артефакта оповргли су 1884. године сарадници Оружејне палате, али су је они приписали Ивану III.
У време СССР-а се неочекивано појавила нова легенда. У првом совјетском писаном водичу кроз Оружејну палату из 1964. године наведено је да трон потиче из 16. века и да је „припадао Ивану IV Грозном“. Можда је за то крива скулптура с краја 19. века на којој је Иван Грозни приказан баш на том трону.
Савремена атрибуција трона понуђена је током 1990-их. Проучавајући документе из 17. и 18. века и анализирајући украсе, сарадници Оружејне палате су претпоставили да су трон направили мајстори Оружејне палате, вероватно уз учешће западноевропских мајстора, и да он потиче из времена цара Алексеја Михајловича (1626-1676). А двоглави орао и друге украсне плоче на њему постављене су касније, у 19. веку.
Чувена Мономахова капа спада међу главне регалије царске Русије. Коришћена је у церемонији крунисања руских царева. Према легенди, византијски цар Константин IX Мономах послао је ову „капу“ руском кнезу Владимиру Мономаху (чија мајка је била из византијске породице), заједно са многим другим царским регалијама и поклонима. За ове дарове везане су многе легенде. Касније су историчари оповргли ову верзију, јер се испоставило да је Константин умро када је Владимир имао две године. Тако да је порекло Мономахове капе још увек мистерија.
Постоји, међутим, и капа „другог реда“, копија оригиналне (ова на фотографији). Израђена је 1682. године у необичним околностима. Наиме, после смрти Алексеја Михајловича на трон су села истовремено два цара: Иван Алексејевич и Петар Алексејевич (будући Петар I). Копијом Мономахове капе крунисан је Петар.
Катарина II је 1783. припојила Крим и основала Тауријску област, додавши својој титули звање „Царица Херсонеса Тауријског“. Ово је био веома важан корак, јер према легенди је у Херсонесу крштен кнез Владимир, који је касније покрстио целу Русију. „Шапка другог реда“ коришћена је у погребној церемонији Катарине II, а звали су је „круна Тауријска“.
Почетком 19. века Алексеј Малиновски је наводно препричао древну легенду по којој је „круна“ припадала принцези Олги. Први руски владар који је примио хришћанство била је управо Олга. Крштена је у Цариграду. Нова легенда каже да је ова „капа“ 200 година старија од оригиналне Мономахове шапке. Верзија јесте невероватна, али је и поред тога често помињана.
У свом „Историјском опису“ Оружејне палате из 1807. године Алексеј Малиновски тврди да је овај „државни штит“ познат још из доба великог кнеза Мстислава Владимировича Великог, сина Владимира Мономаха (тј. с почетка 12. века). Овом кнезу су, иначе, приписани многи артефакти – шлемови, оклопи и сабље.
Поред тога, Малиновски је писао да је овај штит са драгим камењем, опшивен баршуном, коришћен у церемонијама венчања и крунисања. Он, међутим, није пружио никакве доказе (јер их није ни било). Касније, средином 19. века, овај славни штит је заиста коришћен у великим церемонијама – на сахрани Николаја I, Александра II и Александра III.
Крајем 19. века истина је тријумфовала, тј. сазнало се да је штит настао у 17. веку и да се први пут помиње у инвентару из 1702. године.
Овај шлем (тачније „јерихонску капу“) израдио је кремаљски оружар Никита Давидов почетком 17. века за цара Михаила Фјодоровича, првог цара из династије Романових. Штитник за нос је на врху имао приказан лик архангела Михаила са крстом и мачем у рукама.
У 19. веку је овај шлем неочекивано приписан Александру Невском. Легенда је заснована само на „усменом предању“, али се свидела патриотски настројеним круговима, па се шлем нашао на Великом државном грбу Руске империје. Касније се нашао и на совјетском ордену Александра Невског.
Стручњаци су овај оклоп висок 145 и (у раменима) широк 45 центиметара стављали у исти ранг са западноевропским коњичким оклопом из 17. века. Нису познати тачни подаци о његовом пореклу, али се сматра да је направљен у 17. веку у Москви за једног сина цара Алексеја Михајловича. Мада може бити и да је направљен лично за Алексеја Михајловича док је овај још био дечак. Познато је да је поруџбину за петнаестогодишњег принца добио један од московских дворских мајстора.
Међутим, у 19. веку су аутори писменог водича за Оружејну палату из неког разлога приписали оклоп Димитрију Донском, кнезу који је живео у 14. веку. Ова легенда није заживела. Академик Алексеј Олењин је први скренуо пажњу на сумњиву атрибуцију и био је убеђен да је она плод ауторове „бујне маште“.
Гроф Алексеј Мусин-Пушкин, познати колекционар антиквитета, 1809. године је поклонио Оружејној палати овај шлем од дамаског челика. Тврдио је да је шлем пронађен недалеко од његове викенд-куће на реци Сити, где је 1238. године дошло до битке владимирског кнеза Јурија Всеволодовича са Татарима и Монголима. Кнез је поражен и погинуо је у боју. Тако је Мусин-Пушкин дошао до закључка да је пронађени шлем припадао лично кнезу Јурију.
После проучавања крајем 19. века утврђено је да шлем потиче из 16-17. века и да је направљен у Јаркендском (Могулском) канату (Централна Азија).
Историчар Малиновски је коштани буздован са кристалним завршетком приписао Марини Мнишек, ћерки пољског војводе. Она је била жена самозванца Лажног Димитрија I, а затим и Лажног Димитрија II, и била је важна личност током смутног доба почетком 17. века. Буздован је, наводно, Марини поклонио шах Абас. Тај закључак је Малиновски извео само на основу истанчаног изгледа артефакта, и само на основу тога се ова легенда помиње у каталозима све до 1990. године.
Савремени историчари сматрају да је буздован направљен у Русији. Жезли и други предмети од костију нису били ретки на руском двору. Штавише, такви предмети се налазе у опису власништва чувених кнезова Голициних. Вероватно је буздован направљен током 1680-их за ћерке цара Алексеја Михајловича. Можда, рецимо, за Наталију Алексејевну, која је учествовала у дечијим војним играма царевића Петра (будућег Петра I).
Цар Николај I био је велики поштовалац витештва и средњег века. По његовом наређењу су две сабље 1830. године пренете из Тројице-Сергијеве лавре у Оружејну палату Московског кремља. Легенда каже да су припадале људима који су спасли Русије од пољско-литванске интервенције – кнезу Дмитрију Пожарском и земском старешини Кузми Мињину.
Мињин и Пожарски су, према предању, дали прилог манастиру заједно са овим сабљама. Највероватније је та верзија потекла из самог манастира као неко древно усмено предање. Савремени стручњаци из Кремља уверени су да је то „плод романтичног тумачења народних легенди у потрази за важним артефактима националне историје“. Међутим, ова легенда се и даље често среће у научнопопуларним издањима и филмовима.
Оба сечива имају утиснута имена мајстора на арапском језику. Израђена су у 17. веку у Египту (лево) и Ирану (десно).
И поред чињенице да је на жезлу уписана 1638. година, археограф Алексеј Малиновски је 1807. упорно тврдио да је то један од легендарних поклона које је Мономах добио у 11. веку из Византије. Историчар Василиј Татишчев је још у 18. веку писао о „жезлу древне грчке израде”, а помиње га чак и Катарина II у својим белешкама о руској историји, где набраја регалије које су припадале Мономаху, а чувају се у Оружејној палати.
Касније, 1835. године, историчари су претпоставили да је жезал у Москву донела византијска принцеза Софија Палеолог пре него што ће се 1472. године удати за великог кнеза Ивана III.
Узимајући у обзир угравирану 1638. годину и уметничке карактеристике жезла, савремени стручњаци ипак сматрају да артефакт потиче из 17. века, да су га по узору на раније грчке регалије могли израдити цариградски мајстори, и да је поклоњен цару Алексеју Михајловичу.
И у совјетско време су се појављивале легенде о различитим артефактима.
Ова верижњача (ланчани оклоп израђен спајањем малих металних прстенова) из 16. века има бакарну металну плочицу са именом власника – кнеза Петра Шујског, који је погинуо 1564. за време Ливонског рата. У ту припадност верижњаче није се сумњало све до 1925. године.
А онда је историчар Сергеј Бахрушин израчунао да је баш та верижњача стигла у Оружејну палату из сибирског града Тоболска, и да је пронађена за време ископавања на месту некадашње престонице Сибирског каната.
Бахрушин је претпоставио да је након смрти Шујског његова верижњача послата у царску ризницу и да ју је Иван Грозни поклонио Јермаку, освајачу Сибира. Према легенди, кад су Јермака напали Татари он се дао у бекство, али због тежине оклопа није успео да доплива до сабораца већ се утопио. Сибирски кан је тада, наводно, однео његову верижњачу као трофеј.
Касније су историчари оповргли ову лепу легенду. Не постоје извори који потврђују да је Иван Грозни поклонио верижњачу Јермаку. Осим тога, Петар Шујски је био војвода у Казању и могао је послом да путује у Сибир у својој верижњачи.
У Музејима Московског кремља у току је изложба „Легенде Кремља: руски романтизам и Оружејна палата“. Изложба је отворена до 14. јануара 2024. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
