Како су се Немци борили на страни СССР-а у Другом светском рату

Сергеј Сергејевич Волкенштајн; Мејер Вјачеслав Едуардович; Николај Александрович Гаген

Сергеј Сергејевич Волкенштајн; Мејер Вјачеслав Едуардович; Николај Александрович Гаген

Archive photo
Хиљаде совјетских Немаца су биле спремне да ратују против нациста, али им власт није пружила такву могућност.

Совјетски Немци

Штокерау, 1920. (данас село Новокаменка у Ровенском рејону, Саратовска област)

Када је почео рат у Совјетском Савезу је живело скоро милион и по Немаца. То су углавном били потомци колониста који су у другој половини 18. века добили дозволу императорке Катарине Друге да се настане на територији Руске империје. Највише су се селили у Поволожје, где је 1923. године за њих чак била основана аутономна република.

Када су немачке трупе ушле на територију Совјетског Савеза у Црвеној армији је служило 33.000 Немаца. Током првих месеци рата совјетска пропаганда је демонстративно наглашавала разлику између нациста и „наших Немаца“ и често објављивала чланке о њиховим херојским подвизима, утолико пре што их је било доста.

Црвеноармејци у борбама за Витебск.

Само у Брестској тврђави која је прва нападнута 22. јуна 1941. године бориле су се десетине совјетских Немаца. Командант 125. стрељачког пука, мајор Александар Дуљкејт, потпуковник медицинске службе Ерих Крољ, и други поручници и редови. Старији водник Вјачеслав Мејер учествовао је у првом успешном контранападу који је прерастао у организовану одбрану тврђаве.

Браниоци Брестске тврђаве, лево Александар Емиљевич Дулкејт, а десно Вјачеслав Едуардович Мејер.

Готово читаву недељу је 153. дивизија пуковника Николаја Гагена задржавала делове немачког 39. моторизованог корпуса на прилазима Витебску. Затим се још 18 дана и ноћи борила у обручу све док није на измаку муниције и горива успела да се пробије на слободну територију. За тај подвиг је ова дивизија добила назив „гардијска“, и то је била једна од првих таквих у Црвеној армији, а пуковник је награђен Лењиновим орденом.

Николај Александрович Гаген

Артиљерац ПВО Генрих Нејман је оборио четири непријатељска бомбардера, а 28. августа је у листу „Комсомольская правда“ објављен чланак о њему. Да иронија буде већа, управо тога дана је издат указ председништва Врховног Совјета СССР „О пресељавању Немаца који живе на подручју Поволожја“, што је кардинално и трагично утицало на судбину ове националне мањине.

Не уливају поверење

Однос власти према совјетским Немцима постепено се мењао како је немачка армија залазила све дубље на територију Совјетског Савеза. Појавила су се саопштења да у немачким селима у Украјини људи дочекују непријатељску војску хлебом и сољу. „Ратна дејства на Дњестру су показала да је немачко становништво пуцало из кућа и воћњака у наше војнике док су се повлачили“, наведено је у извештају који је 3. августа команда Јужног фронта послала Стаљину.

Депортација Немаца.

Хиљаде немачких добровољаца су опседале војне одсеке у нади да ће бити упућени на фронт, али су совјетски Немци све више доживљавани као Пета колона, као прави или потенцијални сарадници окупатора. На крају је Стаљин послао народном комесару за унутрашње послове Лаврентију Берији кратку инструкцију: „Треба их иселити да се све пуши“.

Према указу „О пресељењу Немаца“ упражњена је Аутономна Социјалистичка Совјетска Република Немаца у Поволожју. У најкраћем року су стотине хиљада људи пресељене у Сибир, на Алтај и у Казахстан. Током наредних месеци депортовани су и Немци са других западних територија СССР-а, које непријатељ није окупирао. У новом месту становања многи пресељени Немци су мобилизовани у такозване трудбеничке армије које су радиле у рудницима, на сечи шума и на градилиштима.

У то време су Немци масовно повлачени и са фронта. Тако је 8. септембра стигла директива бр. 35105 Народног комесаријата за одбрану, према којој је требало „изузети из јединица, академија, војних школа и институција Црвене армије, како на фронту тако и у позадини, све редове и официре немачке националности и послати их у унутрашње округе, где ће бити распоређени у грађевинске јединице“.

За многе Немце је таква одлука била као гром из ведра неба. У јулским борбама командир ескадриле Петар Гец је сам у авиону И-16 растерао ексадрилу непријатељских бомбардера изнад града Орше у источној Белорусији, и због тога је истакнут као кандидат за орден Црвене звезде. Међутим, због нове директиве пилот је и поред свих молби повучен са фронта и послат на сечу шума на Урал. Награда му је тамо уручена.

Наставак борбе

Нису се сви совјетски Немци помирили са радом у позадини. Неки су успели да остану на фронту захваљујући истој тој директиви бр. 35105. Наиме, она је пружала могућност командантима и комесарима да се у Народном комесаријату за одбрану заузму за своје борце немачке националности и да их задрже у јединици уколико је постојала потреба за тим.

Херој Совјетског Савеза Сергеј Сергејевич Волкенштајн.

Понекад је помагала и упорност. Пуковник Сергеј Волкенштајн је послат у Сибир али је упорно тражио да га врате на фронт, и 1942. године му је молба најзад испуњена. На крају је он стигао до Чехословачке у чину генерал-мајора артиљерије. За узорно командовање артиљеријском дивизијом награђен је звањем Хероја Совјетског Савеза.

Паул Шмит је 1941. радио на изградњи железничке пруге па је побегао на фронт и представио се као Али Ахмедов (тако му се звао друг Азербејџанац). Кроз цео рат је прошао као артиљерац на минобацачу и до Берлина стигао у чину водника. Тек тада је открио свој прави идентитет, али је захваљујући личном заступништву маршала Жукова прошао без икаквих последица.

Немачки војници које су заробили Црвеноармејци.

Много совјетских Немаца је било у партизанским одредима и илегали. Они су били злата вредни јер су знали немачки језик. Често су коришћени у извиђачким и диверзантским операцијама. Један од најефикаснијих партизанских команданата у целом рату био је Херој Совјетског Савеза Александар Герман који је погинуо 1943. Његова бригада је уништила 17 немачких гарнизона, 70 локалних управа, дигла у ваздух 31 железнички мост и побила 10.000 непријатељских војника.

Пребегли Немци

Неколико стотина војника Вермахта је током рата прешло на совјетску страну. Њима се у СССР-у није много веровало јер се сумњало да су шпијуни, тако да су они углавном држани у позадини, подаље од фронта.

Фриц Пол Шменкел

Најпознатији грађанин Трећег Рајха који је одлучио да се бори за СССР био је десетар Фриц Шменкел. Он је по политичким схватањима био комуниста па је дезертирао из своје јединице и придружио се совјетским партизанима са којима је успешно, раме уз раме, ратовао неколико година. Немци су 1944. заробили и погубили Шменкела, а 20 година након тога му је посмртно додељено звање Хероја Совјетског Савеза.

Валтер фон Зејдлиц-Курцбах (лево) и Фридрих Паулус на Источном фронту, 1942.

Многи нацисти су били убеђени да у Црвеној армији постоје јединице формиране од немачких ратних заробљеника које су Руси, наводно, гурнули у борбу против Вермахта. У Немачкој су се такве јединице звале „Зејдлицове трупе“, по имену немачког генерала Валтера фон Зејдлица-Курцбаха, који је заробљен у Стаљинграду, после чега је одлучио да сарађује са совјетским властима.

Председник националног комитета „Слободна Немачка“, писац Ерих Вајнер (у првом плану десно) и  генерал Фон Зејдлиц на заседању комитета.

„На нашем делу фронта, поред Руса, се налазе и Зејдлицове јединице одевене у немачку униформу са наградама и црвеним тракама на рукаву. Замислите, Немци против Немаца!“, написао је касније војник Алтмер Хелмут. У стварности, међутим, Стаљин је сумњао у поузданост таквих јединица тако да ова идеја није реализована.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“