Јесу ли Чукче заиста биле непобедиви ратници?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Чукче су моћан народ. То су високи, храбри и плећати људи, чврсто грађени, разборити, правични, ратоборни и слободољубиви. Они не трпе превару, осветољубиви су и за време рата, када се нађу у опасној ситуацији, извршавају самоубиство“ – тако је руски официр Дмитриј Павлуцки описао аутохтоне житеље Чукотског полуострва на источном рубу Евроазије. Русија је тај део света почела да осваја средином 17. века.

Породица Чукчи испред своје куће у близини Беринговог мореуза.

Universal Images Group via Getty Images

Ретко је који народ источно од Уралских планина пружио Русима такав отпор као Чукче. Они нису хтели да буду цареви поданици и да плаћају „јасак“ (порез у виду самуровог крзна). Скоро сто педесет година су водили крваве ратове против дошљака, уништавали им насеља и успешно правили заседе њиховим војним одредима.

Руској војсци (коју су у том региону чинили углавном козаци) није било нимало лако да примора на покорност те узгајиваче ирваса, јер је клима полуострва сурова, полуострво је веома удаљено од центра руске државе, а Руси нису имали довољно људства на том подручју. Важан узрок честих неуспеха била је и чињеница да су Чукче биле можда и најсвирепији и највештији ратници у целом Сибиру и на Далеком истоку.

Култ снаге

У чукотској заједници највише је била цењена физичка снага и издржљивост. Будући узгајивачи ирваса и ловци од раног детињства су учени да развијају своје тело, да лако подносе глад и мало спавају. Петогодишња деца су већ трчала за стадом на крпљама за које је било причвршћено камење.

Чукча у оклопу са копљем и луком. Из књиге Едварда Хардинга „Ношња народа Руске империје“. Лондон, 1810.

Public Domain

Младићи су трчали свакодневно, понекад и у тешким оклопима. Поред тога, били су популарни вежбовни двобоји на којима је увежбавана борба копљима. Копље им је било најважије борбено оружје. Имали су и игру сличну рагбију, где су такође доста трчали за лоптом од ирвасовог крзна.

„Чукче могу много да пешаче, нарочито ако су узгајивачи ирваса“, написао је почетком 20. века капетан друге класе Н. Калињиков. „Они су баш некакви челични људи у подношењу умора, глади и несанице... Нарочито док су млади“.

Смрти се нису плашили ни најмање. Далеко већи страх су имали од саме могућности да испадну кукавице и остану у лошој успомени. Када би неки њихов ратник био заробљен, он би гладовао док не умре.

Мајстори борбе прса у прса

Ратнички оклоп и лук, Чукче, 19. век.

Изложба у азијској колекцији Америчког музеја природне историје, Њујорк, САД / Daderot / Public Domain

У боју је Чукча вешто баратао луком, копљем и ножем, а у случају потребе могао је да се бори и помоћу ласа за хватање ирваса, оруђа које избацује стрелице (атлатл) за лов на водене птице, па чак и помоћу штапа који је иначе коришћен за терање ирваса кад се одвоје од крда.

Чукче нису користиле штит. Били су веома окретни и вешто су избегавали стреле Корјака, њихових давнашњих непријатеља (Корјаци су народ сродан Чукчама, који је живео јужније и прихватио власт руског цара). Па ипак, ратници су од главе до колена носили ламеларне (плочасте) оклопе од моржеве коже, моржевих кљова, ирвасових ребара, рожнатих плочица које се налази у китовим устима или од гвожђа.

Према запажањима руских истраживача Сибира с краја 18. века, двадесет „дивљих, сурових, необузданих и свирепих“ Чукчи могу лако да растерају педесет Корјака. Сесилне Чукче (које су одбациле номадски начин живота) живеле су на орским обалама и биле мање ратоборне од њихове номадске сабраће, али се сматрало да су они такође достојни противници у боју.

У почетку је Чукче уплашило ватрено оружје које су користили Руси, јер су мислили да је пуцањ „гром небески“, а да су ране од метака заправо ране од „муње“. Међутим, брзо су се навикли. Русима није било у интересу да продају оружје опасним противницима, али су га ови стицали као трофеј или су се за њега трампили са Корјацима.

Мајстори за изненадне упаде и стрпљиве заседе

Породица Чукчи. Анадир, лето 1906.

Paul Niedieck / Public Domain

Чукче су најрадије ратовале зими. Могли су непримећено да пређу много километара на уским саоницама са псећом запрегом или запрегом ирваса и да изненада упадну у непријатељско насеље, где једне побију, друге заробе, куће попале и униште све што не могу да понесу. Намерно су уништавали све преостале резерве, тако да су и они који евентуално преживе тај упад убрзо неминовно умирали од глади.

У поход против Корјака обично је одлазило неколико десетина људи, али против озбиљног непријатеља попут руских одреда чукотска племена су слала и по неколико стотина ратника, а у изузетним случајевима и по пар хиљада. Тако је у војној кампањи 1731-1732. године одред Павлуцког у борбама побио око хиљаду Чукчи.

Заседе су им биле најчешћи начин ратовања против технички боље опремљених Руса. Поред тога, сваку грешку коју направи непријатељ Чукче би одмах окренуле у своју корист. Тако су се козаци једном приликом улогорили на брду Мајорска Сопка окруженом залеђеном водом, и уздајући се у то што је лед танак нису поставили страже. Чукче се нису плашиле пропадања кроз лед. Докопали су се брда пузећи по леду на стомацима, а затим су посекли све козаке.

Лакше је постићи договор

Русија је заратила са Чукчама средином 17. века. Рат је био дуг и крвав. Свирепи чукотски ратници су гинули на стотине, али су упорно одбијали да признају царску власт.

Анадирско утврђење, на карти Ивана Лавова, око 1710.

Public Domain

Руске трупе су понекад трпеле тешке поразе. Тако је 1730. године у боју код Јегача погинуло тридесет козака на челу са пуковником Афанасијем Шестаковом. Седамнаест година касније на реци Орловој битка се завршила погибијом мајора Павлуцког и његових педесет људи. Русија у овом региону није имала много људства, па су такви ударци за њу били крајње болни.

На крају је у Санкт Петербургу одлучено да се са непокорним узгајивачима ирваса постигне споразум. Важан корак у нормализацији односа била је ликвидација Анадирског утврђења 1771. године (утврђење је постојало читаво столеће и његово одржавање је било веома скупо). После тога су изасланици императорке Катарине II већ могли да воде успешне преговоре са „тојонима“, тј. локалним поглаварима.

Чукотка је 1779. годигне званично припојена Руској империји. Првих десет година Чукче нису биле у обавези да плаћају јасак и фактички су сачувале потпуну самосталност у интерним питањима. Чак и почетком 20. века многи од њих нису ни знали да су поданици руског цара.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!