Зашто совјетски војници никако нису волели минобацач-лопату?

Public domain
Ово необично оружје Црвена армија је увела у експлоатацију 3. септембра 1941. године под ознаком ВМ-37. Замисао је била да дршка обичне саперске лопате буде истовремено и цев лаког минобацача калибра 37 мм, а да њено сечиво послужи као постоље приликом паљбе.

Претпостављало се да ће уз помоћ ВМ-37 војници моћи да гађају непријатеља са дистанце од неколико стотина метара, да ће се помоћу ње укопавати и штити од метака и гелера. А тај минобацач-лопату су могли да користе и у борби прса у прса.

Испоставило се да у стварности није све тако једноставно. ВМ-37 од 1,5 кг био је знатно тежи и дужи од обичне саперске лопате, и зато врло незгодан за употребу.

Минобацач-лопата у Војноисторијском музеју у Самари.

Ни као минобацач ВМ-37 није био добро решење. Фрагментационо дејство мина било је слабо, а домет је био мали тако да је непријатељ узвратном ватром из аутомата и митраљеза могао да отвара ватру на војнике Црвене армије.

Због недостатка нишанских уређаја, минобацач-лопата није био прецизан, а његово сечиво, тј. постоље на коме је стајао, од честе употребе се деформисало. Због тога је ВМ-37 већ у фебруару 1942. повучен из употребе.

У совјетској армији је крајем 1970-их учињен покушај да се рехабилитује идеја о минобацачу-лопати и направљен је модел „Вариант“ („Опција“). Међутим, ни овај пројекат није реализован.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“