Пароброд „Чељускин“ испловио је из Мурманска према Врангеловом острву 10. августа 1933. године како би проверио да ли обични бродови могу да прођу кроз арктички лед. Брод је требало на острво да допреми терет што би показало да се Северни морски пут може користити за пловидбе таквог типа. Овај опасан пут до тада су могли да превале само ледоломци и зато се нико није усуђивао да тамо пошаље обичан брод. Требало је да „Чељускин“ изведе овај пионирски подухват.
На броду су се налазила 104 човека, укључујући учеснике експедиције и чланове њихових породица, зимске становнике Врангеловог острва. Они су са собом понели залихе хране за шест месеци и снадбевање за Врангелово острво за три године.
Ото Шмит
SputnikУчесници су били уверени да ће све ићи по плану. Експедицијом је командовао искусни арктички истраживач Ото Шмит, који је више пута показао своје способности на пространствима Северног леденог океана. А на почетку путовања „Чељускин“ је имао знатно повољније услове него приликом првих пловидби кроз опасне воде. Наиме, на обали су се налазили извиђачки авиони, функционисала је радио-веза. Вероватноћа неуспеха се чинила минималном, али није се све одвијало према плану...
У почетку је пловидба протицала успешно, али приликом упловљавања у Карско море 15. августа, брод је задобио оштећење на трупу, а три дана касније у њега је почела да продире вода. Затим је због тешких ледника „Чељускин“ улубљен на још два места. Али, упркос опасноти, одлучено је да се експедиција настави. Читаво путовање требало је да траје око месец дана и у септембру брод се већ налазио у Источносибирском мору, тачно према распореду путовања.
Међутим, у Источносибирском мору брод је наишао на другу природну непогоду: густа магла и мећава онемогућили су извиђање из ваздуха. Зато се брод практично наслепо пробијао кроз вишегодишње арктичке леднике.
Крајем септембра брод је ухваћен у ледену клопку у Чукотском мору. Лед дебљине шест метара потпуно га је опколио.
Пароброд се нашао заробљен усред мора, немајући снаге да се покрене с места. У почетку је посада експедиције покушала да експлозивом разбије ледник, али такву дебљину нису могле да пробију чак ни амоналне бомбе, које су се обично користиле при бушењу рудника и кратера. „Чељускину“ ништа друго није преостало, него да плута у леду очекујући повољније услове.
„Лед је данас немиран. Брзина плутања достиже седам метара у минути. Не знам шта нас очекује ове ноћи. Живимо као на вулкану или на незаштићеним положајима“, записао је у свом дневнику Ибрахим Факидов, један од инжењера екипе.
У таквој ситуацији брод је провео читавих пет месеци. Упркос релативном затишју, капетан Шмит је знао да је лед који је опколио брод са свих страна могао у сваком тренутку да се покрене и напросто их све потопи. Према броду се кретао огроман ледени зид. Зато је посада одлучила да на време све путнике и намирнице искрца на ледник.
Капетана предосећај није преварио. 13. фебруар 1934. године било је последњи дан „Чељускина“ – лед је самлео моћни труп пароброда као лист хартије. За само два сата је потопљен, а људи су остали сами да плутају на леднику усред бескраја северног мора.
Живот на плутајућем леднику није био једноставан: температура се често спуштала испод -30 степени, резерве намирница такође нису биле бесконачне. Зато су морали да штеде. До обале је остало 130 километара, али било је немогуће стићи до ње ослањајући се на стихију природе.
Како би некако олакшали себи живот, чланови експедиције су саградили неку врсту барака на самој санти леда – од материјала које су са собом понели на Врангелово острво, као и од онога што је остало од разбијеног и потопљеног „Чељускина“. Пет километара од импровизованог табора рашчишћена је писта за слетање авиона, који је требало да стигну пре или касније. Ево како се прве ноћи присећао један од преживелих: „Говорило се о скучености шатора. Говорило се о пропасти Чељускина. Говорило се о крајњој опасности, о језивом призору потопљеног брода. Сви смо били страшно уморни.“
Што је више времена пролазило, то је живот „леденог табора“ био уређенији. У извесном тренутку чак се појавила и импровизована новинска редакција под називом „Нећемо се предати!“ чији је задатак био да бодри путнике заробљене на леднику. А у вечерњим часовима капетан Ото Шмит је држао предавања из филозофије.
Од првих дана на санти се одвијала и научна активност. Хидролози и геодезисти су сваког дана одређивали тачан положај табора. То су морали да чине, јер се лед непрекидно кретао и локација табора се непрекидно мењала.
У време када су бродоломници организовали табор на леду, власти су већ знале да је „Чељускин“ потопљен. Припремала се спасилачка операција. Изгубљену посаду требало је из ваздуха да тражи 17 авиона. Али чак и из висине није било лако пронаћи табор. Наиме, јака мећава је смањивала видљивост. Осим тога, ледник се кретао и било је тешко утврдили тачан положај чланова експедиције.
Први авион је слетео на рашчишћени лед тек 5. марта. Био је то тешки АНТ-4. Прво су евакуисани жене и деца, а наредни авион стигао је на острво тек месец дана касније. Пилоти су укупно извели преко 20 летова у оквиру спасилачке операције, а последња група преживелих пребачена је на копно 13. априла 1934. године. Укупно су путници са „Чељускина“ на леду провели два месеца чекајући спасење.
На копну су дочекани као хероји, њихово спасавање са пажњом је пратила читава земља. Седморица пилота који су учествовали у евакуацији људи са ледника први пут у историји земље су добили звање Хероја Совјетског Савеза.
Били су то Михаил Водопјанов, Иван Дороњин, Николај Камањин, Сигизмунд Леваневски, Анатолиј Љапидевски, Василиј Молоков и Маврикој Слепњов. Док су чланови посаде добили Орден Црвене звезде за показану храброст у суочавању са природном стихијом.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
