Каквим играчкама су се играли руски цареви?

Јавно власништво
Један од царева је своју детињу забаву пронео кроз читав живот и предао је свом сину. А Романови су имали дечју играчку која се предавала с колена на колено.

Петар Први

Петар је рођен као дуго очекивани царевић-наследник, и већ са годину дана добио је играчку коња. Ова играчка је традиционално била прва за децу у богатим породицама. Симболизовала је стари обред иницијације дечака, када би их први пут посадили на коња. Коња је направио „мајстор за дрвену резбарију старац Иполит“ од липе, био је обавијен „обрађеном ждребећом белом кожом, а како се кожа не би осећала на влагу, била је премазана уљем од цимета... Коњ је био постављен на четири гвоздена точкића са шарама покривена оловом“.

Са три године царевић је од бољара Артамона Матвејева добио „мале кочије“ у које су се упрезала четири понија. Оне су имале „кристалне прозоре, а на прозорима насликане цареве и краљеве свих земаља“, изнутра је кабина била пресвучена црвеним плишом. У таквим кочијама мали Петар је септембру 1675. године отишао на ходочашће у Тројице-Сергијеву лавру.

Наравно, Петар је имао и гомилу „војних“ играчака: дрвене пиштоље, карабине, добоше, сабље, дечје војне прслуке и мундире, читав арсенал дрвених топова. Све то он је веома волео – често би заспао заједно са сабљом, а пушке је постављао око постеље, „за одбрану и заштиту здравља“.

Павел I

Портрет Павла Петровича у детињству. Непознати уметник, друга половина 18. века.

Наредни император о чијем се васпитању нешто зна био је Павел Петрович, син Петра III и Катарине II. Његове прве играчке такође су били дрвени коњ и војници, као и код његовог великог прадеде. Али дечакове игре су биле више едукативне: помоћу војника на којима су била нацртана слова и дрвене тврђаве на расклапање васпитач Фјодор Бехтејев га је учио читању и рачунању.

Павлово детињство се брзо завршило. Већ са шест година, наиме, 1760. године, почело је његово формално образовање и у његовом животу готово да није било времена за играчке. Међутим, повремено су се појављивале, макар и као школски реквизити: са 10 година у његовим одајама појавио се модел брода дуг четири метра са правом ужади, палубом и реалним уређењем.

Александар I

Александар Први као дете

Прве Александрове играчке, наводи историчар Игор Зимин, биле су „минијатурна сабља од гвожђа, коју је начинила Катарина II, и мала сабља са дрвеном оштрицом. Касније је добио много других војних играчака: дечје сабље у позлаћеним корицама, „ковчег са пет малих дечјих пушака и неколико малих пиштоља“.

Значајно место у царевићевом васпитању заузимао је ручни рад. „Зар није занимљиво што се будући владари обучавају за столарски занат?“ – записала је Катарина. Немац Пајер је велике кнежеве Александра и Константина учио да раде на стругу и да тестеришу, осим тога, орали су, косили, копали леје, учили да воде коње. Притом је до шесте године Александар већ знао да чита и пише на руском и енглеском.

Николај I

Николај Први као дете

Малог Николаја је васпитала његова мајка, царица Марија Фјодоровна, која није желела да се њен син игра само војницима. Од детињства Николај је волео коње. Једно од његових најранијих сећања, из времена кад није имао ни пет година, било је на догађај када му је старији начелник коњушница гроф Ростопчин у очево име поклонио „мале позлаћене кочије и пар шкотских црних коњића са џокејем“.

Николај је као дете имао две омиљене забаве: изградњу тврђава и скупљање оловних војника. Оне су утицале на читав његов каснији живот. Лети, када је са млађим братом Михаилом живео у Царском Селу, Павловску или Гатчини, Николај је вредно копао земљу и вукао песак, градећи од земље тврђаве, луке и мостове – а млаћи брат их је рушио. Касније је Николај стекао образовање војног инжењера, а Михаил инжењера артиљерије.  

Осим тога, Николај је од детињства сакупљао нирнбершке „пљоснате“ оловне војнике. Када је постао цар, овај хоби је подигао на виши ниво. Скулптор Ернст Вилхелм Газенбергер је од 1829. године по царевој наруџбини почео од гипса да прави моделе војника и официра свих пукова руске армије. Фигуре нису биле мале, не мање од ускршњег колача. За моделе штанцовани су мали грбови, дугмад и копче од бакра и месинга, од метала су прављени шлемови, оклопи, верижњаче, пиштољи и пушке. Дугмад, грбови за капе и торбе израђивани су од златног папира, а кожни појасеви од дебеле хартије. Ресе, еполете и друго скулптор је обликовао од гипса и покривао позлатом. Ако би се униформа пукова променила, Газенбергер би у складу са променама префарбао фигуре.Модели су стајали у Николајевом кабинету и собама у Зимском дворцу и били су покривени специјалним стакленим звонима. Цару су били потребни не толико за забаву колико да би знао и упамтио боје униформи пукова руске армије које су се често мењале. Јер цар је лично спроводио реформу униформи и надгледао овај важан део војничког живота. 

Александар II

Александар Други као дете

Николајева деца су имала чаробно детињство. Родитељи су сматрали да им је дужност да много разговарају са децом, да их обасипају скупим и занимљивим играчкама и размазе истински царском забавом. У Царском Селу је 1830. године на острву подигнута Дечја кућица са малим собама и намештајем, као и пристаниште са малим чамцима. На ту територију одраслима је био забрањен улаз, али на острву су дежурали гардисти који су деци помагали са чамцима и скелом.

Списак поклона које је Александар добио за тринаести рођендан изгледао је отприлике овако: „ковчег са пиштољима, пушка, сабља, биста Петра Великог, турска сабља, мундир коњичког пука, 27 тањира и 5 шоља са приказима из живота руске војске“. Као што видимо, Николај је, као и његова бака, желео да деца одмалена заволе вештину ратовања. Купио је деци „старински топ“, из иностранства наручивао „војне игре“ и, наравно, деци и унуцима поклањао своје омиљене нирнбершке војнике.

Александар II је наследио и допунио очеву колекцију гипсаних гардејаца. Пред крај владавине имао је неколико стотина фигура распоређених у разним кабинетима и резиденцијама. Према царевом завештању део статуа је после његове смрти послат у одговарајуће пукове. Деведест модела и данас се чува у Артиљеријском музеју Санкт Петербурга.

Александар III

Александар Александрович (лево) са братом Николајем

Осим већ уобичајених војника, топова и коња, Александар Александрович је у детињству имао прилику да испроба прве техничке иновације у свету играчака. Како пише Игор Зимин, већ 1861. године, са 16 година, будући Александар III се забављао „пуштајући у рад мали модел парне машине“.

Александар је од детињства волео да црта и заједно са братом Николајем је измислио и нацртао град Мопсопољ. Александрова ћерка, велика кнегиња Олга, се присећала: „Једном ми је тата показао веома стари албум са предивним цртежима који приказују измишљени град под називом Мопсопољ у којем живе пси расе мопс... Показао ми је то кришом и била сам пресрећна што је отац са мном поделио ту тајну свог детињства.“

Николај II

Петогодишњи Николај Александрович, будући цар Николај Други

Једна од првих играчака последњег руског цара била је звечка-звиждаљка опточена драгим камењем. Њен значај био је у томе што је начињена 1740. године за малог цара Ивана Антоновича и отада се преносила с колена на колено. Са њом се играо сваки наследник руског престола. 1869. године бака, царица Марија Александра, поклонила ју је Николају.

Николај и његова браћа су у детињству били окружени гомилом играчака. Овако је пуковник Владимир Оленгрен, Николајев друг из детињства, описао собу великих кнежева седамдесетих година XIX века: „Соба за игру великих кнежева изгледа чаробно. Као прво, на поду се пружа железничка пруга, мала, али као права, са три класе вагона, ту су полице са војницима у оклопима, кацигама, козаци са шубарама, као и коњи са гривама и камиле са грбама. А ту су и Петрушка, медвед, Иван-будалушка у карираним панталонама, добош, пуно пушака, брдо песка...“

Међутим, дечју забаву убрзо су замениле војне вежбе уобичајене за Романове. За дванаести рођендан Николај је добио козачку сабљу, модел из 1881. године (дужина 76,5 цм, дужина оштрице 67 цм, украсни грб са словима „НА“ испод царске круне) поводом његовог именовања за атамана Козачке војске Русије.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“