Великом неимару у част – нова „руска” улица у Београду

Скоро сваки руски туриста, када први пут дође у Београд, почиње да се упознаје са њим отприлике истим редоследом: најпре бучна Скадарлија која никада не спава и где жамор и звуци уличних оркестара одјекују до зоре, затим древни Калемегдан чије су моћне зидине вековима браниле српску престоницу, па Кнез Михаилова са неизоставним печеним кестењем, Теразије које миришу на свеже испечни хлеб, а после њих пространи трг Николе Пашића где најупечатљивија зграда Народне Скупштине личи на некакву слојевиту торту. Многе Русе српска Скупштина подсећа на Храм светог Исакија (Исакијевски сабор) у Санкт Петербургу. Ту су и купола, и стубови, и нека скривена моћ, и чврстина, и милион различитих детаља који се бескрајно дуго могу разгледати – скулптуре, хералдички украси, китњасте решетке... Сваки од тих детаља је сам по себи ремек-дело. Поређење са руским храмом није случајно. Здање Скупшине, као и многе друге величанствене грађевине Београда, пројектовао је и градио руски архитекта Николај Краснов, који је у Србију емигрирао после Октобарске револуције.

Фото: Катарина Лане

Генијалност у крви

Његова биографија је крајње занимљива. Прослављени неимар, који је градио царске дворце и аристократска имања, рођен је у сиромашној породици у старом селу Хоњатину, у Московској губернији. Од малих ногу се видело да дечак има уметничког дара. На срећу, приметио га је чувени покровитељ уметности Сергеј Михајлович Третјаков и помогао му да изабере животни пут. Николај је са 12 година уписао Московску сликарску школу и већ након седам година за свој први пројекат је добио сребрну медаљу, што му је омогућило да се даље бесплатно школује. Школовао се успешно, добијао је награде и имао талентоване пројекте. Затим се Краснов преселио у сунчану Јалту на Криму, и она је од тада дуго била његов дом и објекат његовог стваралаштва.

Творац приморског бисера Руске империје

Фото: Администрација Јалте

Може се рећи да је он поново изградио Јалту. Као главни градски архитекта, осетљив и пажљив неимар, он је „препаковао“ град, циглу по циглу, и оставио у њему непоновљиви приморски дух, сјај и блистави изглед јужне престонице: широки кеј и шеталиште поред обале као у европским морским лукама, нове улице, као и обновљене и уређене старе улице, затим гимназија, дечја болница, железнички мостови, православни храмови, џамије, католички храм, биоскоп, булевари, дворци, виле, резиденције племства и царске породице... Он није само градио здања него је уређивао и простор око њих – вртове у којима је сам бирао свако дрво или грм, помоћне објекте који су служили својој сврси и уједно су пружали удобност власницима и особљу. Чувени Ливадијски дворац, где су се 1945. године Стаљин, Рузвелт и Черчил договорили о заједничкој борби против Хитлера, један је од најпознатијих Красновљевих пројеката. Остварења овог архитекте не личе једно на друго, али им је заједничко то што је сваки детаљ пажљиво осмишљен, линије су аристократске, а у конструкцији се осећа светлост и лакоћа, мада су грађевине пројектоване да стоје вековима. Од градића који је био сив и неприметан као морски камичак Николај Краснов је са љубављу подигао сјајни бисер – Јалту, понос Руске империје.

Србија – друга отаџбина

Револуција је променила уобичајени ток живота и заувек изменила судбине хиљада људи. Дојучерашњи славни инжењери, научници и лекари, оставили су све и побегли у иностранство. Међу њима је била и породица Николаја Краснова. Дворски архитекта и царев љубимац није могао ризиковати живот и породицу, и остати у бољшевичкој Русији. Најпре су отпутовали на Малту, а затим је братска Србија 1920. године топло примила Николаја Петровича и његову породицу. У сваком злу има и понешто добро. Ко зна како би данас изгледао главни град Србије да судбина није у њега довела архитекту Николаја Краснова.

Фото: Катарина Лане

Николај Петрович се 17 година трудио и стварао нове пројекте на добробит Београда и Србије. И не само Србије. Пројектовао је Дворски ансамбл краљевске породице Карађорђевића, Стари двор, породични спомен-храм, Народну Скупштину, зграду владе Србије, Министарство спољних послова, Државни Архив, Његошеву капелу на Ловћену у Црној Гори, српска војна гробља у Солуну и на острву Виду. Штавише, из поштовања према новој отаџбини Краснов се у последњим годинама живота често потписивао српским именом Никола.

Фото: Катарина Лане

Александар Чепурин, амбасадор РФ у Србији

– Прве своје пројекте он потписује као „Николај Петрович Краснов“, десет година касније се потписује као „Николај Краснов“, а на последњим пројектима стоји потпис „Никола Краснов“. Другим речима, он је дефакто руско-српски архитекта.

Фото: Катарина Лане

Миладин Милошевић, директор Архива Југославије

– Он је оставио дубок траг у српској аркитектури. Ниједан српски архитекта нема толико дела која су под заштитом културе. Ако само кренемо улицом Кнеза Милоша, видећемо да су најлепше зграде његова дела. Или их је пројектовао, или је правио неке детаље, или је осмислио унутрашњост, или спољашњи изглед... Он је у аркитектури Београда оставио печат за сва времена. Дворски комплекс на Дедињу, Народна Скупштина, делови намештаја, врата, рукохвати на вратима – све су то права мала ремек-дела. У Србији и ван Србије све сведочи о његовом несвакидашњем таленту. Старије генерације, млађе, али и оне које долазе, свакако ће се дивити његовом уметничком делу.

Фото: Катарина Лане

Ни Руси, а ни многи Срби не знају шта је пројектовао Никола Краснов. Ми у архиву чувамо његове планове, скице и аквареле – та сведочанства о његовом раду. Он је овде осећао надахнуће. Овде су се стекли сви повољни услови да он покаже свој раскошни таленат, и ми смо му на томе веома захвални. Постављење спомен-плоче Николи Краснову у Београду је догађај од великог значаја.

Одлуку о откривању спомен-плоче у част чувеног руско-српског архитекте донеле су градске власти за време великог међународног празника „Дани Москве у Београду“, који су организовале Амбасада Руске Федерације, градске власти Москве и Београда, Московска Трговинско-индустријска комора и Привредна комора Београда. Авалска улица на Врачару сада носи име Николаја Петровича Краснова, руског и српског неимара, човека који је још за живота подигао себи многобројне споменике.

Слике из Архиве Краљевског Двора

 

1/4

 

Светомир Радовић, вајар

- Мени је било велико задовољство да радим лик једне тако велике личности. Имам тај унутрашњи осећај, који су ми пренели родитељи, да су Срби и Руси браћа. Стога је још веће задовољство што ми је припала част да израдим ту плочу са ликом Николаја Краснова. То је право надахнуће.

Презиме Краснов на руском значи „красан“, односно „леп“. Тај човек је сав свој живот посветио улепшавању градова у којима је живео и радио, и као такав ће заувек остати у сећању захвалних потомака. Наредне године градске власти у Београду планирају да открију споменик руском архитекти Николају Краснову у парку Мањеж.

Први споменик великом архитекти откривен је 7. августа 2015. године на кеју града Јалте, на Криму који је поново постао руски. Церемонији откривања споменика присуствовао је Сергеј Глазјев, саветник председника Руске Федерације за питања регионалне економске интеграције.

Росијскаја газета. Сва права задржана.