Карикатура: Константин Малер.
Током протеклих пола године руски министар спољних послова Сергеј Лавров бар у три наврата је покушао да скрене пажњу да Москва не заборавља првобитни разлог постављања ПРО у Европи. Лавров је 5. августа у интервјуу за сингапурску телевизију изјавио: „Председник Обама је раније рекао да неће бити потребе за стварањем система ПРО у Европи уколико иранско нуклеарно питање буде решено. Изгледа да је он тада рекао неистину”.
По свему судећи, ирански нуклеарни програм већ припада прошлости, а ПРО у Европи и даље остаје. Још у априлу 2015. године званични представник НАТО-а Оана Лунгеску изјавила је да се напредак у преговорима о иранском нуклеарном програму неће одразити на планове везане за размештање ПРО у Европи, те да је циљ стварања европског система противваздушне одбране „супротстављање опасностима везаним за ширење балистичких ракета”.
Зашто је заиста потребно да ПРО буде у Европи?
Москва сматра да нови мотив за постављање система ПРО у Европи није много убедљивији од претходног, иранског. Данас већина потенцијалних ракетних опасности прети Европи са југа и истока. За борбу против таквих изазова најрационалније би било размештати копнене елементе ПРО у Грчкој или Турској, а никако не у Пољској и Румунији. На јужном правцу би још ефикасније средство супротстављања била поморска компонента ПРО, тј. бродови са системом Иџис (Aegis).
Ако је тако, зашто су онда потребне базе са противракетним системима у земљама Централне и Источне Европе?
Као средство против Русије свакако нису потребне, јер Русија поседује сувише много ракета које никакав систем ПРО не може зауставити.
А због чега су онда потребне, ако не због Русије? Одговор треба тражити у политичкој, а не у војној равни. Ради се о мотивацији источноевропских чланица НАТО пакта. Наиме, размештање елемената ПРО је само начин да се оне дубље интегришу у евроатлантске структуре.
Што се тиче САД, оне имају бар три разлога за размештање копнених елемената ПРО у Источној Европи. Прво, борба против ракетне опасности може постати нови модел за очување стратешког присуства САД у Европи. Друго, то је начин да покажу како брину о безбедности својих нових савезника. И треће, то је јефтиније него постављање комплетне војне базе и њено касније опслуживање.
Главни проблем је у томе што у таквој ситуацији размештање ПРО у Европи одговара и Америци и европским чланицама НАТО-а. Одговара им чак и ако се отклони свака потенцијална опасност од балистичких ракета. Садашње стање у суштини не одговара само једној држави, и та држава је Русија.
Шта даље?
После договора са Ираном о нуклеарном програму ниједан мотив за постављање ПРО у Европи неће бити убедљив. Отежавајућа околност је и то што су сада односи између САД и Русије достигли најнижу тачку од окончања Хладног рата. Вашингтон једноставно не може тек тако да се одрекне планова постављања ПРО у Европи. То би било схваћено као уступак Москви и у великој мери би деморалисало савезнике САД у оквиру НАТО-а.
У таквим околностима сви преговори везани за проблем ПРО унапред су осуђени на неуспех, јер стране имају потпуно различите погледе на дотичну проблематику. Све док не буде усвојен јединствени приступ у решавању питања ПРО, Америка ће непрекидно измишљати нове поводе за постављање ових система, а Москва ће непрекидно указивати на неоснованост тих повода.
Тако настаје потенцијално опасна ситуација. Копнена инфраструктура ПРО у Централној и Источној Европи у суштини нема никакве везе са безбедношћу, и само ствара потешкоће у односима са Русијом, а с обзиром на трвења између РФ и Запада све „политичке игре” у којима се користи ПРО могу изазвати још већу затегнутост.
Александар Чеков је предавач (lecturer) Катедре за међународне односе и спољну политику Русије Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) и аналитичар агенције „Спољна политика”.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу