Репортажа: Шта траже Руси који одлазе у манастир?

„Да Господу то није мило, мислим да он не би дозволио да се тако рано замонашим. Сада се треба држати и ићи даље. Јер мене нико није приморао да се заветујем – учинио сам то по својој вољи“, објашњава у разговору са дописницом Russia Beyond 26-годишњи јерођакон Ераст – најмлађи монах у мушком манастиру светог Николаја. Овај манастир се налази у Верхотурском Крају – у прелепом крајолику 300 km северно од Јекатаринбурга и 1400 km источно од Москве.

Младић је дао три монашка завета: завет сиромаштва (монах не може да има вредну имовину), завет девичанства тј. безбрачности (монаси се не могу женити нити имати интимне односе са женама) и завет послушања (монаси су дужни да се потчињавају црквеној власти и не могу самовољно да напусте место служења).

Он је у манастир дошао из уралског села Фершампенуаз кад му је било 15 година. Уписао је богословску школу, постао искушеник, ванредно завршио богословију и са 23 године примио постриг и постао монах.

„Наилазе тешки тренуци, искушења, и тада се молим. Кад видим лепу девојку, спустим поглед и прођем мимо ње, затворим се у ћелију. Кажем себи: ‘Што ти је то потребно? Па ти си монах. Пусти је – нека иде’“, каже Ераст.

Везе са рођацима одржава телефоном и преко профила на руској друштвеној мрежи ВКонтакте, где повремено поставља нове фотографије.

Према будућности Ераст има филозофски став: „Не могу да замислим шта ће са мном бити за 20 година, не видим себе као остарелог монаха, као епископа. Монаштво не подразумева никакву каријеру. Једноставно хоћу да проживим са Христом колико ми је суђено.“

Од чега живе манастири?

Мушки манастир светог Николаја, у којем живи Ераст, најстарији је на Уралу. Основан је 1604. у граду Верхотурје, у време када руска црква није била одвојена од државе. После Октобарске револуције 1917. манастир је затворен и у њему је отворена затвореничка колонија. Манастир је обновљен тек 1990.

Данас је то манастир који живи од богослужења, добровољних прилога и ходочасника. У манастиру живи 30 монаха, 25 ученика богословске школе и око 30 ходочасника који обављају различите послове.

Потпуно другачије је организован манастир светог Козме – мушки манастир који се налази 30 km од града Верхотурје у живописном селу Костиљева. Овдашњи монаси у шуми и на ливадама сакупљају траву кипровину, ферментирају је и праве староруски напитак иван-чај, познат по својим лековитим својствима, а такође кувају слатко од шишарки и шумског јагодичастог воћа. Манастир своје производе продаје у многим градовима Русије. Како је за Russia Beyond објаснио јеромонах Јона Лила, за време сезоне сакупљања кипровине сви монаси раде 24 сата дневно у сменама, обрађујући дневно по тону свежег листа ове биљке.

„Колико је год могуће, ми спајамо физички рад и молитву. Не траба да заборавимо идеал монаха који води посвећени молитвени живот и коме ми тежимо“, рекао је за Russia Beyond игуман Петар, старешина манастира.

Тешко је посумњати у искреност вере ових монаха. Овде се поштује строг типик са Атоса и женама није дозвољено да уђу на територију манастира. Овај манастир од белог камена, окружен шумом и пољима, оставља утисак неприступачне средњовековне тврђаве. На то да смо ипак у 21. веку подсећају нас предајник мобилне телефоније који се може видети преко зидина, као и интерфони на вратима манастира.

Братство светог Козме је основано 1994. Данас овде живи 25 монаха. Ту су бивши војници, полицајци, музичари. Они долазе и из Украјине, Казахстана, па чак и из америчке државе Мичиген.

Монах из Америке има 28 година и последњих пет година живи у манастиру светог Козме. Руководство манастира га склања од новинара, али преноси нам причу овог необичног путника. Он је рођен у Санкт Петербургу и као дете је са мајком отишао у САД. Тамо је младић решио да упише богословију. На Интернету се упознао са уралским монасима и после периода дописивања је одлучио да постане један од њих. „Необично је то: требало је да отпутује далеко преко океана како би овде нашао своје место“, кажу монаси о „Американцу“.

Ко не остаје у манастиру?

Иако је манастир светог Козме имућан манастир са добром храном и медицинском негом, овде ретко ко остане. Првих 5 година, пре него што прими постриг, свако ко живи у манастиру може у сваком тренутку да га напусти, и то се не сматра издајом или слабошћу. „Ако би неко успео да каже шта заправо доводи човека у манастир, тај човек би био бог“, сматрају овдашњи монаси. И упозоравају: очајање и животне недаће не доводе људе у манастир, а ако их и доведу, такви људи овде не остају дуго.

Према искуству монаха из манастира светог Козме, за живот у монаштву нису способни ни људи са криминалном прошлошћу. Овде нерадо примају и ожењене мушкарце. Како је рекао један уважени московски протојереј-богослов, који има дванаесторо деце, од којих су две ћерке монахиње, а три сина свештеници: „Када не би постојало монаштво, породични живот би био бесмислен.“ Сматра се да у идеалном случају између породичног и монашког живота не постоји принципијелна разлика и да је породични живот налик на манастирски. И у једном и у другом постоје посебна правила, светиње, свети догађаји.

„Зато ако неко има породицу, а дође и хоће да се замонаши, ја му кажем: Опрости, мили, али ти већ имаш свој ‘манастир’“, каже игуман Петар.

Росијскаја газета. Сва права задржана.