Била је топла, није пропуштала ветар, и, што је најважније, била је јефтина. Такав је био класични ватник, јакна пуњена памучном ватом и прошивена на више места. У совјетско доба читава земља је носила ватнике: војска, студенти, радници, затвореници, грађевински радници, возачи и други слојеви становништва.
После неког времена људи су ватник почели да доживљавају као исконску руску одећу, заједно са кокошником или сарафаном, док је протекле деценије постао погрдна реч. У чему је парадокс ватника?
Ватник се у Русији појавио тек крајем 19. века и то захваљујући низу околности. Као прво, то је немачки изум, оца и сина Хартман, који су 1870. осмислили методу индустријске производње вате. Отада је почела памучна револуција у целом свету: вата од памучног влакна почела је да потискује друге природне материјале за пуњење као што су коњска длака, лан, вуна и слично.
Друга околност која је допринела појави ватника била је реформа руске војске. Анализа резултата руско-турског рата 1877-1878. показала је да је постојећа униформа недовољно практична и неотпорна на хладноћу. Хиљаде војника је морало да се повуче са боја због болести или након што су страдали од хладноће. Зато је 1882. године цар Александар III прогласио реформу: треба поједноставити, појефтинити војну униформу и истовремено је учинити практичнијом. Одмах је као могућност препозната вата, и већ 1885. године топли мундири су постали обавезан део одеће кавкаских козака.
Тако је ватник најпре освојио царску војску. Док је у народу прошивена постављена одећа била популарна одавно и називала се „волан“. Носили су га и кочијаши и трговци. Крајем XIX века волани су почели да се пуне ватом, што их је учинило топлијим и лакшим. Али ипак је то био само прототип ватника. Тако гломазан волан (он је био дугачак до колена и још увек тежак) није био погодан за физички рад, а практичност за рад била је главна особина ватника. Совјетски период историје био је „златно доба“ ватника.
Јакна пуњена ватом показала је све своје квалитете у година Првог светског рата. За њену производњу биле су довољне обичне шиваће машине, што је олакшавало посао у време свеопште мобилизације, а јефтин материјал омогућавао је да се у ватнике истовремено одену милиони људи.
30-их година ватник је почео да се носи испод шињела, а према наређењу од 1942. године он у потпуности замењује шињел код редова и млађих официра у позадинским јединицама Црвене армије.
У Другом светском рату ова одећа је избила у први план не само на фронту, него и ван њега. Испоставило се да је он добар и за хладна фабричка постројења, за експедиције у удаљене крајеве, за совјетске логоре, на пољима где дува хладан ветар и у походима. Врхунац је ватник доживео у ратном и послератном периоду са великим грађевинским пројектима, мобилизацијом, индустријализацијом и истовременом несташицом робе.
Он је чак стандардизован, па су исте универзалне ватнике носили и затвореници у совјетским логорима и возачи, радници и студенти који одлазе на радне акције у колхозе. Разлика је била само у боји: војнички ватници били су каки боје, док су цивилни били плави, сиви, црни и браон. Затвореници су носили црне ватнике.
Радници су у ватницима градили космодром Бајконур, Бајкалско-амурску магистралну пругу дугу преко 4.000 километара, у њој су развијали домаћу производњу аутомобила и подизали главне инфраструктурне објекте.
И поред тога што је та одећа првобитно створена за максимално практичне циљеве, а нико није ни размишљао о естетици, масовни ватник су ускоро покушали да модернизују и учине елегантним: совјетске жене су на њега пришивале оковратнике, струкирале га и украшавале везом.
Крајем XX века најпопуларнија јакна у Русији привукла је пажњу Запада као егзотични предмет постсовјетског стила и неке модне куће и европско масовно тржиште су је преосмислили и редизајнирали.
Ватник је најдуже коришћен у војсци, али данас је практично ван употребе. Заменио га је термо доњи веш од различитих материјала. Класични ватник данас се тешко може срести у војним јединицама.
После 2010. године реч ватник се на руским друштвеним мрежама односи на патриотски настројене Русе, који не познају своју историју, не умеју да анализирају ситуацију и слепо верују у стереотипе и митове. Како истиче лингвиста Максим Кронгауз, ова реч има и призвук друштвеног раслојавања, јер ватници нису одећа за високе слојеве друштва, а назив ватник се најчешће односи за необразованог и лако манипулисаног човека из народа.
Назив је чак ушао у судску праксу. 2017. године становник Саратова је осуђен на 160 сати друштвено корисног рада због позива да се „организује холокауст вате“. Случај је пресуђен на основу члана 282. Кривичног закона „за вређање људског достојанства“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
