Чудни обичаји малих народа Русије везани за љубав и секс

У свакодневици неких малих народа у Русији све до двадесетог века сачували су се остаци локалних магијских култова.

Размена супруга код Чукча

Чукче

Sputnik

Чукчи су овај обичај звани „невтумгит“, а етнолози су га превели као „другарство у вези са супругама“. Мушкарци су склапали споразум према коме је свако од њих имао право на жену оног другог, а у такав савез могло је да уђе и више од десет парова. Сваки мушкарац могао је да узме жену свог пријатеља на неколико месеци и после је врати. Али било је и случајева да нечија супруга остане заувек код другог мушкарца. Деца из таквих бракова сматрала су се заједничком, а мушкарци рођеном браћом. Притом су такви односи били забрањени међу крвним рођацима све до трећег колена.

Жена народа Чукче, 1878 - 1880.

Кунсткамера

У дневним новинама „Поларна звезда“ из 1924. године објављен је материјал са експедиције са Чукотке, истраживача Куликова у коме се у једном од интервјуа показало да су се жене према том обичају односиле позитивно. „Увек је лепше возити се запрегом са јеленима пуним снаге“, рекла је етнографу једна од мештанки села уз смех осталих присутних. Осим пријатељског брака за који су важила сва правила као и за први, Чукча је госту могао да понуди своју жену и сам оде на неко време из куће.

Овај обичај појавио се због сурових услова живота на крајњем Северу, групни брак је унеколико гарантовао потомство и генетичку разноликост, повећавају на тај начин могућност преживљавања народа. Осим тога, у случају смрти храниоца његова супруга са децом није остајала сама, а децу су сматрали својом у више породица.

Ханти: жмурке таште и зета

Ханти, 1916.

Sputnik

Овај обичај познат је и као „скривање“ или „избегавање“ и поштовала га је не само ташта пред зетом, него и млада пред старијим мушкарцима, младожењиним рођацима. Када је девојка била испрошена она се јавно појављивала са марамом и покривеним лицем, а поштовала је и неколико необичних ствари. У присуству старијих мушкарцима у фамилији увек је била обувена, а у присуству оца и деде будућег мужа „крила глас“, односно говорила само шапатом. Ташта је такође „избегавала зета“, притом је то умело да поприми крајње неочекиване форме. Совјетски етнограф Зоја Соколова описала је случај у коме је ташта, будући да није имала мараму за главу, исту покрила крајем сукње, без обзира на то што на себи није имала доњи веш.

Породиља народа Ханти у чуму (шатору) подигнутом специјално за порођај и прве дане живота детета.

Кунсткамера

Неизоставно покривање главе објашњава се чињеницом да Ханти верују да се у глави жене налази једна од њене четири душе коју треба покрити. Друге три биле су у раменима, стомаку и ногама. А дојење бебе на јавном месту се одобравало, јер су груди доживљаване као орган који доприноси репродукцији.

Лемби, магијски ритуал код Карела

Беломорска Карелија, 1915.

Finnish Heritage Agency

Некада је код Карела постојао пагански култ „лемби“, али се ова реч касније употребљавала и у значењу женске привлачности, поштења и лепоте. Према веровању, „лемби“ је могао да се пренесе другим женама, па су тако у свадбеном купању невесте учествовале и њене другарице и сестре. Оне су користиле исту воду и париле се истом метлицом, као и невеста, а затим јој у косу уплитале своје траке. На тај начин део младиних дражи прелазио је на њих.

Овај традиционални магијски ритуал постојао је код Карела све до почетка двадесетог века. Како би се љубав међу супружницима учврстила, младожењи је служена пита, за коју се тесто месило на води или млеку којим се прала невеста у свадбеном или купању после свадбе.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!