Како је умрло шест жена Ивана Грозног

Анастасија Захарјина-Јурјева

Прва жена Ивана Грозног била је привлачног изгледа и поседовала је све врлине XVI века – чедност, скромност и побожност. Тиме је успела да освоји срце владара. Она није била само његова супруга и вољена жена, него и морални компас.

Царица Анастасија

Непознати аутор

Према записима летописаца тог времена, наиме, успевала је да утиче на неке одлуке свог мужа: „Предобра Анастасија је поучавала и наводила Ивана на различита добра дела“. На пример, Иван би под њеним утицајем помиловао осуђеника на смрт, а такође је забранио „медвеђу забаву“ (лов медведа на осуђенике).

Породичну идилу реметили су само делимични неуспеси по питању наследника – од шесторо рођене деце преживело је двоје: Иван и Фјодор, који је постао цар после очеве смрти 1584. године.

Царица је умрла са 30 година после кратке болести. Сахрањена је са огромним почастима и поштовањем. Чак и цар је на сахрани плакао и једва стајао на ногама.

Анастасијина сахрана, из хронике XVI века

Међутим, тугу због губитка временом су заменили подозрење и бес: сматрао је, наиме, да су му жену отровали бољари који Анастасију нису волели, сматрајући да не треба да се потчињавају жени која им је једнака по статусу. Тек 2000. године откривени су докази који указују да је цар можда био у праву: у Анастасијиним посмртним остацима пронађени су арсеник, олово и жива у смртоносним дозама. Тако много опасних супстанци није се могло накупити у организму чак ни у случају свакодневног коришћења средњовековне козметике, која је често садржала ове токсичне компоненте.

После смрти супруге цар је постао још суровији. Историчар Карамзин је касније записао: „Био је то крај срећних дана за Ивана и Русију: јер је изгубио не само жену, него и племенитост.“

Марија Темрјуковна

Друга жена Ивана Грозног била је черкеска кнегињица Марија Темрјуковна. Она је била ћерка кабардинског кнеза Темрјука и пре брака се звала Кучења.

Споменик Марији Темрјуковни у Наљчику, Кабардино Балкарија

Masha Linnik (CC BY-SA 4.0)

Првобитно је Иван хтео да се ожени сестром пољског краља, али овај је заузврат тражио Псков, Смоленск и Новгород. Зато је Иван наредио да му се жена пронађе „међу Черкезима“. Кучења му се допала, после свадбе је крштена у православље, добивши име Марија.

Царица не само да је подржавала цареву тиранију, него ју је стално користила, његовим рукама уклањајући своје противнике. Децу није желела, зато је радо проводила много времена са Иваном у ратним походима. Хенрих Штаден, аутор „Записа о Московији“, тврди да је управо она смислила „опричнике“ (личну цареву војску и његов репресивни апарат), током чије страховладе су многи бољари оптужени за издају и погубљени. 

Рамиља Искандер у улози Марије Темрјуковне у филму „Цар“

реж. Павел Лунгин, 2009/Мастерская Павла Лунгина

Марија је умрла 1569. године. Према царевим речима, разлог је било тровање које су поново организовали бољари. Не зна се са сигурношћу да ли је то тачно, али Карамзин у својим делима наводи да је на тај начин Грозни припремао Русију за „ужасне изливе свог беса“.

Марфа Собакина

Трећи брак је најкраће трајао. Цар је одлучио да треба да има пуно наследника. Зато је две године после смрти претходне супруге приредио смотру невести. Из свих крајева земље дошло је преко 2.000 девојака, али само њих 24 су стигле до царевих одаја. Ону која је физички изгледала најздравије Иван је послао лекарима, након чега су је спремили за венчање. Тако је Марфа Собакина постала царица.

Марфа Собакина

Јавно власништво

Међутим, тај статус није дуго имала. Само 15 дана после свадбе Марфа је преминула под тајанственим околностима – иако је била доброг здравља, из дана у дан је „венула“ и почела да добија нападе. Грозни је као и раније објавио да му је жена отрована. Током истраге цар је погубио 20 особа, Марфиног оца послао у манастир, а њену браћу убио због „врачања“. Можда је у нечему и био у праву: према једној верзији, мајка је Марфи давала лек од трава како би што пре зачела. Постоји могућност да је доза овог лека била превелика, што је младу царицу коштало живота.

Ана Колтовска

Закони XVI века нису дозвољавали да човек током живота склопи више од три брака. Ипак, после Марфине смрти Иван Грозни је цркву наговорио да му дозволи четврто венчање. Инсистирао је на томе да Марфа није била „истински“ његова жена (нису успели чак ни да проведу заједно прву брачну ноћ), тако да њихов брак не може да се рачуна. Ову аргументацију сви су морали да прихвате, а Иван је себи пронашао нову супругу – Ану Колтовску. Она је на смотри невести била други избор после Марфе. 

Међутим, ни овај брак није дуго трајао. Према једној верзији, Грозни се уморио од жене и њених амбиција. Осим тога, Ана је одбила да рађа наследнике. Зато се ослободио супруге тако што ју је послао у манастир, насилно је замонашивши под именом „Дарја“. Али најзанимљивије ствари са Колтовском догодиле су се тек касније.

Живела је у два манастира: најпре у „класичном“ за чланове царске породице, а после Иванове смрти у Воскресенском Горицком. 1604. године је прешла у Тихвински манастир Ваведења, где је била активна као игуманија.

Тихвински манастир Ваведења

Када је почео руско-шведски рат, скривала се од Швеђана (већ је била у шестој деценији живота), затим је преживела Смутно доба и бавила се обновом манастира. Притом је уживала поштовање и покровитељство цара Михаила Фјодоровича, који јој је чак са својих свадби слао личне поклоне. Дарја је проживела до 1626. године. Када је умрла било јој је око 70 година.

Ана Васиљчикова

Пети Иванов брак склопљен је без дозволе цркве: свештеници су до тада већ били престали да се мешају у личне цареве ствари, познајући његову плаховиту нарав. Нова жена била је Ана Васиљчикова, ћерка једног од блиских бољара. Свадба је била прилично скромна – присуствовао јој је само најужи круг људи из царевог и царичиног окружења.

Нова жена је била врло скромна и плашљива, својим понашањем и начином живота више је подсећала на монахињу, него на царицу. Већи део времена је проводила у одајама и ретко је излазила напоље.

„Царичин долазак у женски манастир“, Василиј Суриков, 1912.

Према једној верзији, Грозном је после годину дана просто дојадило да живи у том браку. И убрзо се Ана нашла у Тројице-Сергијевом манастиру, где је касније и умрла.

Марија Нагаја

Последња незванична царева животна сапутница била је ћерка руског изасланика Марија Нагаја. Они се нису венчали у цркви, што значи, према законима тог времена, да није била званично његова супруга. Због тога је имала лоше односе како са самим царем, тако и са женама наследника које је нису сматрале царевом супругом, него љубавницом. Иван Грозни је, сазнавши за породични конфликт, стао на страну деце и њихових жена, а супрузи запретио да ће је послати да је поједу дивље звери.

Марија Нагаја (вероватан портрет), 1612.

Марија је 1582. године родила сина Димитрија. Две године након тога цар је преминуо, а престо је заузео Фјодор, син Грозног из првог брака. Он је Марију са сином послао у Углич, где је деветогодишњи дечак умро под неразјашњеним околностима.

Цар Борис и монахиња Марфа (Марија Нагаја). Незавршена слика Николаја Геа, 1874.

Ликовни музеј у Самари

После царевићеве смрти многи су хтели да искористе тренутак и увуку се у царску породицу. Појављивали су се самозванци, представљајући се као Димитрије (који наводно није умро, него чудом преживео). Најубедљивији је био извесни Григориј Отрепјев, који се тако добро претварао да је „васкрсли“ принц да га је 1605. чак и Марија Нагаја признала за сина. Уосталом, годину дана касније га се одрекла. Када се испоставило да је Лажни Димитрије (како је Отрепјев остао упамћен у историји) самозванац, Марији је одузета сва имовина и она је остала у потпуном сиромаштву. Умрла је 1611. године, надживевши мужа за 27 година.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!